„Svako ko procita ovu knjigu upitace se, kada zaklopi njene korice, da li zaista živi život o kom je maštao ili je, pomiren sa sudbinom, pristao da bude ono što su drugi od njega ocekivali.

Zbog toga Od sedam do tri nije samo prica o jednom promašenom životu vec i poziv da se suocimo sa sopstvenim strahovima i prepustimo nepoznatom, bez strepnje i sa verom u srecan kraj.“

(iz predgovora Ane Kapor)

Roman Od sedam do tri, koji se pojavio davne 1980. godine prateci život glavnog junaka nezadovoljnog svojim poslom, opisuje suptilne mehanizme koji vladaju u cinovnickoj hijerarhiji, kao i posledice koje monoton i neispunjen život ostavlja na ljude koji nemaju hrabrosti da ga promene. Na duhovit i njemu svojstven nacin, autor uvodi citaoca u temu koja je vec dodirnuta u romanu Ada, a ovde razvijena u centralnu nit oko koje je izgradena knjiga.
Momo Kapor roden je 1937. godine u Sarajevu kao jedino dete Bojane Kapor (devojacko Velimirovic) i Gojka Kapora.

Bilo je predvideno da se rodim, kao i ostali slikari, u Firenci, ali roda koja me je nosila 8. aprila 1937. godine imala je prinudno sletanje u grad Sarajevo zbog guste magle koja tamo uvek vlada. Tako je ime tog lepog i nesrecnog grada zauvek upisano u sve moje dokumente. Ma kuda da krenem ne mogu pobeci od njega.

Jedan tragican dogadaj zauvek je obeležio rane godine, ali i citav život Mome Kapora. Za veme nemackog bombardovanja Sarajeva, 13. aprila 1941. godine, na kucu u koju su se skonili Momina majka, baka i još cetrdesetak ljudi pala je bomba, a cetvorogodišnji Momo je jedini preživeo zahvaljujuci tome što ga je majka pokrila sopstvenim telom, ostavši na mestu mrtva.

Tako je na samom pocetku života Momcilo ostao bez dvadesetosmogodišnje majke, ali i bez oca, koji je zarobljen na pocetku rata kao rezervni oficir kraljevske vojske i interniran u logor u Nirnbergu, odakle ce izaci tek nakon kapitulacije Nemacke.

Svoje najranije detinjstvo provodi u Sarajevu, kod bakine sestre Janje Baroš, a u Beograd prelazi godinu dana po završetku rata, sa svojim ocem.

U septembru 1955. godine upisuje se na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, gde diplomira 1961. godine, u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovica.

Momo Kapor, još kao gimnazijalac Trece beogradske gimnazije a zatim i kao student, pocinje saradnju sa nekoliko casopisa u kojima objavljuje likovne kritike. Nešto kasnije pocinje da piše putopise, feljtone i price koje objavljuje u Vidicima, Politici, Oslobodenju, Ninu, Mladosti i Književnim novinama. Tada nastaju i njegove prve radio drame koje šalje na konkurse, cesto pod pseudonimom.

U vreme završetka Akademije, 1961. godine upoznaje Anu Pjerotic, kcerku uglednog lekara Ante Pjerotica, sa kojom se vencava posle nekoliko godina, 1964. godine. U ovom braku rodene su kcerke Ana i Jelena.

Nakon vencanja živeli smo u iznajmljenoj sobi na Crvenom krstu, a zatim u iznajmljenom stanu u Siminoj ulici. Kiriju za taj stan smo platili godinu dana unapred od nagrade koju je dobio za jednu od svojih radio-drama, baš u trenutku kad se rodila naša kcerka Ana. Ubrzo se zapošljava u Jugoslavija publiku, a ja nastavljam studije na Filozofskom fakultetu, gde sam 1966. diplomirala na katedri za psihologiju. Naš prvi pravi dom nalazio se u ulici Kraljevica Marka, gde se rodila naša mlada kcerka Jelena. Nekoliko godina kasnije zamenili smo ga za prostraniji stan u Kondinoj ulici, u kojem smo zajedno živeli do Momine pedesete godine. Tu su nastale Beleške jedne Ane, Provincijalac, Foliranti, Zoe...

U ženskom casopisu Bazar pocinju da izlaze tekstovi o tinejdžerki Ani, ilustrovani rukom autora. Oni vrlo brzo nalaze put do publike i 1972. godine postaju knjiga Beleške jedne Ane.

Tu sam iznosio mnogo opasnije stavove od onih koji su se mogli naci u disidentskoj literaturi. Tadašnji Politbiro bi ispao smešan da je napadao tinejdžerku sa kikicama (...) Tada sam sebe proglasio za lakog pisca cija su dela bila zgodna za citanje pod haubama frizerskih salona, da bih se zaštitio od napada politickih oligarhija koje su se smenjivale na vlasti tokom mog života.

U tom periodu pocinje i saradnja Mome Kapora i izdavacke kuce Znanje, koja u okviru biblioteke HIT objavljuje prve Kaporove romane koji ce mu doneti ogromnu popularnost. Njegove knjige su godinama bile na vrhu lista najcitanijih dela, a on je vrlo brzo postao miljenik publike. Zahvaljujuci svojim autorskim emisijama na radiju i televiziji stekao je široku popularnost koja je u to vreme bila neuobicajena za književnike.

1988. godine razvodi se od prve supruge da bi ubrzo nakon toga ušao u novi brak.

Momo Kapor je autor preko cetrdeset knjiga. Osim romana i prica pisao je drame, putopise, esejisticku prozu i bavio se ilustracijom. Njegove knjige su prevedene na mnoge strane jezike.

Tokom života potvrdio je svoje pripadanje srpskom književnom korpusu i bio je dragocen hronicar zbivanja, cesto nesrecnih, koja su pratila njegov narod.

Paralelno sa književnim radom bavio se i slikarstvom, a u isto vreme je i ilustrovao gotovo sve svoje knjige. Imao je samostalne izložbe u Srbiji, SAD, Italiji, Švajcarskoj, Venecueli, Nemackoj i Velikoj Britaniji.

Umro je 2010. godine u Beogradu.

Uz podršku Fonda Momo Kapor, koji su osnovale kcerke Ana i Jelena, Uciteljski fakultet u Beogradu organizovao je prvi naucni skup o književnom stvaralaštvu Mome Kapora. Skup je održan u Beogradu i u Rimu, a rezultat je zbornik radova Pripovedac urbane melanholije koji je do danas najpotpunija analiza Kaporovog književnog opusa.

Fantastičan roman, zadnjih 5-6 strana mi je malo pokvarilo utisak jer nekako odudaraju od ostatka i u suštini su sasvim bespotrebne, ali sve u svemu ne utiču nešto naročito na samu poentu.

U današnje vreme, ljudi se pitaju, šta nam se to desilo, kako smo se toliko iskvarili za jedno relativno kratko vreme? Ovaj roman daje odgovor, počevši od besmislenog birokratskog aparata koji melje pojedinca, pa do zapošljavanja preko veze, kreveta, izmišljanja radnih mesta, dovođenja nesposobnih kadrova na vlast, opšteg nerada i nemara...Takođe je ovaj roman i patologija jedne melanholično-depresivne svakodnevnice, stvaranje jednog specifičnog domaćeg splina.

Od sedam do tri je bilo ono nekadašnje radno vreme, otuda i naziv ovom romanu. U Kaporovom delu postoji i ono vreme od tri do sedam kada bi u suštini čovek trebalo da bude svoj na svome, da se opusti i odmori u krugu svoje porodice, ali kako ako se problemi sa posla nose kući?

Ovo je priča o običnom malom čoveku, o sistemu koji počinje da truli, o sistemu vrednosti u kojem se naziru prve pukotine, o mentalitetu koji se postepeno degeneriše. Ovo je priča o nama. ( )